Уни­вер­зи­тет као по­след­ња цр­ве­на ли­ни­ја

*Ре­дов­ни про­фе­сор Прав­ног фа­кул­те­та 
Уни­вер­зи­те­та у При­шти­ни с при­вре­ме­ним 
се­ди­штем у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци 

Здрав­ко Гру­јић*

При­ме­на за­ко­на де фак­то вла­сти у При­ши­ни о стран­ци­ма и о во­зи­ли­ма на­ја­вље­на за 15. март 2026. го­ди­не, уз исто­вре­ме­не на­ја­ве о по­чет­ку ин­те­гра­ци­је обра­зов­них и здрав­стве­них ин­сти­ту­ци­ја Ре­пу­бли­ке Ср­би­је у тзв. ко­сов­ски си­стем, иза­зва­ла је до­дат­ну уз­не­ми­ре­ност, за­бри­ну­тост и страх свих при­пад­ни­ка срп­ске за­јед­ни­це на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји (КиМ). Оправ­да­но, јер се овим по­те­зи­ма не угро­жа­ва­ју са­мо по­след­ње пре­о­ста­ле срп­ске ин­сти­ту­ци­је – Уни­вер­зи­тет, пред­школ­ске уста­но­ве, основ­не и сред­ње шко­ле и здрав­стве­ни си­стем ко­ји ра­де у окви­ри­ма прав­ног си­сте­ма Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, већ се ад­ми­ни­стра­тив­ним пу­тем, или пре­ма на­во­ди­ма фак­тич­ких вла­сти на „за­ко­ни­ти” и „ле­ги­ти­ман” на­чин, све­сно угро­жа­ва по­сто­ја­ње це­ло­куп­ног срп­ског ен­ти­те­та (фил. – би­ће) на те­ри­то­ри­ји по­кра­ји­не. Дру­гим ре­чи­ма, до­во­ди се у пи­та­ње оп­ста­нак срп­ског ко­лек­ти­ви­те­та на про­сто­ру с ко­јим је иден­ти­тет­ски по­ве­зан и оме­ђен нај­зна­чај­ни­јим сим­бо­ли­ма исто­ри­је, ду­хов­но­сти и тра­ди­ци­је. Офан­зи­ван при­ступ при­штин­ских вла­сти у по­след­њих пар не­де­ља тра­жи хит­не од­го­во­ре на не­ко­ли­ко пи­та­ња. 
Украт­ко о спор­ним про­пи­си­ма и њи­хо­вом очи­глед­но дис­кри­ми­на­тор­ском ка­рак­те­ру. Про­пис о стран­ци­ма усво­јен је ју­ла 2013. го­ди­не. Де фак­то вла­сти ни­су при­ме­њи­ва­ле про­пис пре­ма при­пад­ни­ци­ма срп­ске за­јед­ни­це ско­ро три­на­ест го­ди­на, све­сне број­них не­га­тив­них по­сле­ди­ца ко­ји­ма би зна­ча­јан део при­пад­ни­ка срп­ског ко­лек­ти­ви­те­та био угро­жен, про­го­њен или, јед­но­став­но, из­бри­сан. 
Па­ра­док­сал­но, при­ме­на ова­квог про­пи­са мо­же да до­ве­де до ап­сурд­них си­ту­а­ци­ја у ко­ји­ма, на при­мер, је­дан од су­пру­жни­ка по­ста­је стра­нац, а де­те или де­ца, уко­ли­ко су по ро­ђе­њу при­ја­вље­на у срп­ским ма­тич­ним слу­жба­ма, прав­но не­ви­дљи­ва. Или, пак, уко­ли­ко је брак скло­пљен пред срп­ским ма­ти­ча­рем, за „ко­сов­ски си­стем” ни­ка­да ни­је за­кљу­чен. Или да је ста­ри­је ли­це ко­је ни­кад ни­је про­ме­ни­ло ме­сто пре­би­ва­ли­шта и има лич­на до­ку­мен­та ко­ја су из­да­ли над­ле­жни ор­га­ни Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, прак­тич­но стра­нац без мо­гућ­но­сти да бо­ра­ви у соп­стве­ној ку­ћи, из ко­је ни­кад ни­је ни од­ла­зи­ло. У та­ко кре­и­ра­ној „но­вој ре­ал­но­сти” про­фе­со­ри, сту­ден­ти, ле­ка­ри ко­ји не­ма­ју „ко­сов­ска до­ку­мен­та” по­ста­ли би стран­ци ко­ји би, у нај­бо­љем слу­ча­ју, мо­гли да бо­ра­ве на те­ри­то­ри­ји по­кра­ји­не до 72 са­та, али без мо­гућ­но­сти да ра­де или сту­ди­ра­ју јер то је „стран­ци­ма” за­бра­ње­но. Нај­о­па­сни­ја по­сле­ди­ца при­ме­не ова­квог про­пи­са је и „бри­са­ње” или ели­ми­на­ци­ја ви­ше од 200.000 при­пад­ни­ка срп­ске и дру­гих не­ал­бан­ских за­јед­ни­ца ко­ји су то­ком 1999. го­ди­не про­те­ра­ни са те­ри­то­ри­је Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. 
На њих се на­до­ве­зу­ју про­бле­ми ко­је мо­же да иза­зо­ве при­ме­на за­ко­на о во­зи­ли­ма из 2017. го­ди­не. На при­мер, ли­це ко­је има „ко­сов­ска лич­на до­ку­мен­та”, а во­зач­ку до­зво­лу ко­ју су из­да­ли ор­га­ни Ре­пу­бли­ке Ср­би­је не мо­же да упра­вља мо­тор­ним во­зи­лом уко­ли­ко је во­зи­ло ре­ги­стро­ва­но у „ко­сов­ском си­сте­му”. У су­прот­ном, уко­ли­ко је во­зи­ло ре­ги­стро­ва­но у Ре­пу­бли­ци Ср­би­ји, ли­це као „ко­сов­ски др­жа­вља­нин” не­ма пра­во да на те­ри­то­ри­ји по­кра­ји­не упра­вља во­зи­лом. Или, во­зи­ло ре­ги­стро­ва­но на име јед­ног су­пру­жни­ка ко­ји је (по­стао) „стра­нац” (др­жа­вља­нин је Ре­пу­бли­ке Ср­би­је) не мо­же да ко­ри­сти ни­ти да њи­ме упра­вља дру­ги су­пру­жник ко­ји има „ко­сов­ска до­ку­мен­та”. Ко­ри­шће­ње са­ни­тет­ских во­зи­ла ко­ја има­ју ре­ги­стар­ске озна­ке гра­до­ва Ср­би­је или дис­ло­ци­ра­них по­ли­циј­ских ста­ни­ца са КиМ би­ће пот­пу­но за­бра­ње­но, што прак­тич­но оне­мо­гу­ћа­ва ле­че­ње нај­те­жих па­ци­је­на­та и рад слу­жбе хит­не по­мо­ћи. 
Из­ме­ње­на ствар­ност „на те­ре­ну”, на­кон за­кљу­чи­ва­ња спо­ра­зу­ма у Бри­се­лу и при­хва­та­ња фран­цу­ско-не­мач­ког пла­на „о ре­ша­ва­њу пи­та­ња Ко­со­ва”, а по­себ­но на­кон до­га­ђа­ја у Бањ­ској и по­ли­тич­ке про­це­не „си­ту­а­ци­је”, до­ве­ла је до убр­за­них ак­тив­но­сти вла­сти у При­шти­ни пре­ма „пре­о­ста­лим” тра­го­ви­ма срп­ског при­су­ства на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. 
Екс­про­при­ја­ци­ја зе­мљи­шта, из­град­ња ба­за спе­ци­јал­них по­ли­циј­ских је­ди­ни­ца, ма­сов­на хап­ше­ња, за­бра­на уво­за ро­бе из Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, за­бра­на ко­ри­шће­ња ди­на­ра као сред­ства пла­ћа­ња, уки­да­ње плат­ног про­ме­та, пре­на­ме­на оп­штин­ског зе­мљи­шта, уки­да­ње ин­сти­ту­ци­ја, уче­ста­ли ин­спек­циј­ски над­зор и ка­жња­ва­ње при­вред­ни­ка, за­тва­ра­ње „срп­ских” књи­жа­ра, чак до, по­дру­гљи­вог, обе­ле­жа­ва­ња пе­шач­ких пре­ла­за на ули­ца­ма Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це зе­ле­ном и бе­лом, ка­рак­те­ри­шу сва­ко­днев­ни жи­вот срп­ског ен­ти­те­та у по­кра­ји­ни. 
За­што је у ова­квим окол­но­сти­ма нео­п­ход­но очу­ва­ти обра­зов­не и здрав­стве­не ин­сти­ту­ци­је Ре­пу­бли­ке Ср­би­је на КиМ? Од­го­вор је јед­но­ста­ван. Ове уста­но­ве пред­ста­вља­ју, по­ред Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, је­ди­не пре­о­ста­ле сим­бо­ле срп­ског иден­ти­те­та. И атри­бу­те ко­лек­ти­ви­те­та. 
На кра­ју, по­ку­ша­ће­мо да да­мо од­го­во­ре на пи­та­ња ко­ја смо у пр­вом де­лу по­ста­ви­ли. Да, мо­же се оче­ки­ва­ти да ће срп­ски ко­лек­ти­ви­тет (нај­ве­ћим де­лом) би­ти при­ну­ђен да на­пу­сти про­стор у ко­јем жи­ви на КиМ уко­ли­ко по­след­ње срп­ске уста­но­ве бу­ду на­сил­но за­тво­ре­не или при­сил­но ин­те­гри­са­не и да ће то до­ве­сти до же­ље­ног ет­нич­ког чи­шће­ња по­кра­ји­не. И да, по­зи­ци­ја Уни­вер­зи­те­та је та­ква и да ће ели­ми­на­ци­ја кроз про­цес „ин­те­гра­ци­је” омо­гу­ћи­ти јед­но­став­ни­је за­тва­ра­ње свих оста­лих уста­но­ва. И да, због то­га је по­след­ња цр­ве­на ли­ни­ја оп­стан­ка срп­ског ко­лек­ти­ви­те­та на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. 
Ме­ђу­тим, и да­ље, у знат­но огра­ни­че­ном оби­му, по­сто­ји про­стор, уз мак­си­мал­но ан­га­жо­ва­ње свих ре­сур­са др­жа­ве Ср­би­је, као осни­ва­ча, и Вла­де Ре­пу­бли­ке Ср­би­је као но­си­о­ца осни­вач­ких пра­ва, и уз раз­у­ме­ва­ње и по­моћ, пре свих нај­у­ти­цај­ни­јих пред­став­ни­ка ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це, да сe раз­мо­три из­на­ла­же­ње спе­ци­фич­них или суи ге­не­рис ре­ше­ња за да­ље функ­ци­о­ни­са­ње Уни­вер­зи­те­та. 
Ати­пич­на ре­ше­ња ни­су из­у­зе­так у од­ре­ђе­ним обла­сти­ма у ко­ји­ма су Бе­о­град и При­шти­на по­сти­гли спо­ра­зу­ме. На­про­тив. 
Ати­пич­но ре­ше­ње кад је реч о обра­зо­ва­њу ко­сов­ских Ал­ба­на­ца при­ме­ње­но је 1996. го­ди­не, за­кљу­чи­ва­њем Спо­ра­зу­ма о нор­ма­ли­за­ци­ји обра­зо­ва­ња на Ко­со­ву (тзв. Спо­ра­зум 3+3) из­ме­ђу пред­став­ни­ка Ре­пу­бли­ке Ср­би­је и ко­сов­ских Ал­ба­на­ца. 
Фак­тич­на де­ју­ри­ди­за­ци­ја у тра­ја­њу од 13 го­ди­на код при­ме­не за­ко­на о стран­ци­ма или де­вет го­ди­на не­при­ме­не за­ко­на о во­зи­ли­ма у по­кра­ји­ни је­сте ати­пич­но ре­ше­ње јер се од­но­си са­мо на је­дан ко­лек­ти­ви­тет пре­ма ко­јем су од­ред­бе оче­ки­ва­но дис­кри­ми­на­тор­ске. Или од­ла­га­ње при­ме­не „за­ко­на” на осно­ву „упут­ства ” сва­ка­ко ни­је на­чин де­ро­ги­ра­ња тог про­пи­са, на­про­тив. Ати­пич­но је ре­ше­ње ко­јим се омо­гу­ћа­ва пре­ла­зак ад­ми­ни­стра­тив­не ли­ни­је из­ме­ђу по­кра­ји­не и Ре­пу­бли­ке Ср­би­је ко­ри­шће­њем ко­сов­ских до­ку­ме­на­та, где се „оба­ве­ште­њем” Ср­би­ја од­ри­че од од­го­вор­но­сти за „при­хва­та­ње” ис­пра­ва. 
У том кон­тек­сту, по­сто­ји про­стор и за про­на­ла­же­ње суи ге­не­рис или ати­пич­них ре­ше­ња. Мо­гу­ће је, на при­мер, за­кљу­чи­ти по­себ­ну вр­сту спо­ра­зу­ма о обра­зо­ва­њу и здрав­ству из­ме­ђу Бе­о­гра­да и При­шти­не, ко­јим ће се уре­ди­ти да уста­но­ве на­ста­вља­ју да ра­де по са­да­шњим усло­ви­ма и пра­ви­ли­ма до до­но­ше­ња ко­нач­не од­лу­ке о „ста­ту­су”. Европ­ска уни­ја мо­ра­ла би да бу­де сво­је­вр­сни га­рант спро­во­ђе­ња та­квог спо­ра­зу­ма. Мо­гу­ће суи ге­не­рис ре­ше­ње би­ло би да Уни­вер­зи­тет до­би­је до­зво­лу за рад за на­ред­ни пе­ри­од, без ула­же­ња у пи­та­ња акре­ди­та­ци­је Уни­вер­зи­те­та, фа­кул­те­та и ва­же­ћих ку­ри­ку­лу­ма, слич­но Спо­ра­зу­му о нор­ма­ли­за­ци­ји обра­зо­ва­ња на Ко­со­ву из 1996. го­ди­не. Та­ко­ђе, мо­гу­ће суи ге­не­рис ре­ше­ње би­ло би и до­но­ше­ње лекс спе­ци­ја­ли­са од стра­не при­штин­ских вла­сти, у ко­јем би се кон­ста­то­ва­ло да Уни­вер­зи­тет ра­ди у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци, пре­ма до­зво­ли за рад, акре­ди­та­ци­ји и прав­ним ак­ти­ма ко­ји се при­ме­њу­ју на Уни­вер­зи­те­ту у тре­нут­ку до­но­ше­ња та­квог про­пи­са. 
Уко­ли­ко Ре­пу­бли­ка Ср­би­је као осни­вач, Вла­да Ре­пу­бли­ке Ср­би­је и пред­став­ни­ци ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це не по­ста­ну све­сни ри­зи­ка по срп­ски ко­лек­ти­ви­тет од етич­ког чи­шће­ња у слу­ча­ју при­ме­не спор­них про­пи­са и „ин­те­гра­ци­је” обра­зов­ног и здрав­стве­ног си­сте­ма, у по­кра­ји­ни ће пре­о­ста­ти са­мо Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква као сим­бол очу­ва­ња на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та. Али, та­да ће и не­из­ве­сност око бу­дућ­но­сти Цр­кве на КиМ, по­ста­ти „из­ве­сна”.