За­што Ме­ло­ни­је­ва ри­зи­ку­је пре­ми­јер­ски по­ло­жај

М. Пе­шић

Ђор­ђа Ме­ло­ни као да је ре­ши­ла да ста­ви на „коц­ку” сво­ју по­ли­тич­ку суд­би­ну. Све кар­те је по­ло­жи­ла на ре­фе­рен­дум о ре­фор­ми пра­во­су­ђа ко­ји ће би­ти одр­жан 21. и 22. мар­та. Ако са­мо­у­ве­ре­на пре­ми­јер­ка пр­ве ита­ли­јан­ске де­сни­чар­ске вла­де по­сле Дру­гог свет­ског ра­та до­би­је по­др­шку по­ста­ће још моћ­ни­ја. И то не са­мо у Ри­му, већ и у Бри­се­лу.
Ако пак гра­ђа­ни на јав­ном из­ја­шња­ва­њу не бу­ду при­хва­ти­ли њен пред­лог, за мно­ге спор­ну мо­дер­ни­за­ци­ју пра­во­су­ђа, ри­зи­ку­је да за­вр­ши као је­дан од ње­них прет­ход­ни­ка – Ма­тео Рен­ци. Пре­ми­јер Де­мо­крат­ске стран­ке ле­вог цен­тра био је при­ну­ђен да под­не­се остав­ку 2016. јер су гра­ђа­ни на ре­фе­рен­ду­му од­ба­ци­ли пред­ло­же­не устав­не ре­фор­ме чи­ји је циљ био да се сма­њи моћ Се­на­та и оја­ча цен­трал­на власт па­ла­те Ки­ђи.
На­ме­ром да ре­фор­ми­ше пра­во­суд­ни си­стем, Ме­ло­ни је ушла у јед­ну од по­ли­тич­ки „нај­ек­спло­зив­ни­јих аре­на” у Ита­ли­ји, јер се из­ло­жи­ла оп­ту­жба­ма да се ме­ша у не­за­ви­сно пра­во­су­ђе, ко­је де­сни­ча­ри че­сто на­па­да­ју због ле­ви­чар­ске при­стра­сно­сти. Ње­не при­ста­ли­це ка­жу да ће ре­фор­ме пред­ло­же­не на мар­тов­ском ре­фе­рен­ду­му мо­дер­ни­зо­ва­ти пра­во­суд­ни си­стем ко­ји се че­сто кри­ти­ку­је као спор, по­ли­ти­зо­ван и нео­д­го­во­ран, при­бли­жа­ва­ју­ћи га дру­гим европ­ским мо­де­ли­ма. 
Про­ме­не ко­је тра­жи вла­да су на­из­глед тех­нич­ке при­ро­де. Ре­гу­ли­шу на­чин упра­вља­ња, за­по­шља­ва­ња су­ди­ја и ту­жи­ла­ца, раз­два­ја­њем њи­хо­вих ка­ри­јер­них пу­та­ња и про­ме­на­ма у ор­га­ну за над­зор пра­во­су­ђа. Али ста­вља­њем на­ци­ји то пи­та­ње на гла­са­ње Ме­ло­ни­је­ва је ову те­му пре­тво­ри­ла у кључ­ни тест да­ље по­др­шке ње­ној вла­ди. 
У јав­но­сти оспо­ра­ва­на ре­фор­ма пра­во­су­ђа су­о­ча­ва се са же­сто­ким про­ти­вље­њем су­ди­ја, али и опо­зи­ци­је ле­вог цен­тра. Они оп­ту­жу­ју вла­ду да ре­фор­мом хо­ће да за­о­би­ла­зно ус­по­ста­ви кон­тро­лу над ту­жи­о­ци­ма ка­ко би мо­гла да им на­ме­ће ко­ја кри­вич­на де­ла мо­гу да ис­тра­жу­ју, а ко­ја не.
Ита­ли­јан­ска вла­да, ко­ја је оп­ту­жи­ла су­ди­је за не­при­ме­ре­но по­ли­тич­ко ме­ша­ње у обла­сти као што су јав­ни ра­до­ви и пи­та­ње ими­гра­ци­је, на­во­ди да је тај по­тез нео­п­хо­дан ка­ко би се спре­чио су­коб ин­те­ре­са и оне­мо­гу­ћи­ла по­ли­тич­ка при­стра­сност су­ди­ја и ту­жи­ла­ца. По са­да­шњем си­сте­му су­ди­је и ту­жи­о­ци мо­гу да ме­ња­ју сво­је по­зи­ци­је то­ком ка­ри­је­ре. Пре­ма пред­ло­же­ној ре­фор­ми, кан­ди­да­ти за по­ло­жа­је у пра­во­суд­ном си­сте­му мо­ра­ће на по­чет­ку ка­ри­је­ре да иза­бе­ру да ли ће по­ста­ти су­ди­ја или ту­жи­лац, без мо­гућ­но­сти да то ка­сни­је про­ме­не.
Ми­ни­стар од­бра­не Гви­до Кро­се­то оп­ту­жио је де­ло­ве пра­во­су­ђа да де­лу­ју као по­ли­тич­ка „опо­зи­ци­ја” вла­ди, док за­ме­ник пре­ми­је­ра Ма­тео Сал­ви­ни, ко­ји се ви­ше пу­та су­о­ча­вао са кри­вич­ним го­ње­њем због сво­је твр­до­кор­не ми­гра­ци­о­не по­ли­ти­ке, ру­тин­ски пред­ста­вља су­ди­је као по­ли­тич­ки мо­ти­ви­са­не и одво­је­не од јав­ног ми­шље­ња.
Са­ма Ме­ло­ни­је­ва је че­сто го­во­ри­ла да по­је­ди­не суд­ске пре­су­де пред­ста­вља­ју пре­пре­ке за ње­ну вла­ду да оства­ри за­цр­та­не ци­ље­ве. На не­дав­ној кон­фе­рен­ци­ји за но­ви­на­ре пре­ми­јер­ка је окри­ви­ла суд­ске од­лу­ке за пот­ко­па­ва­ње ње­них по­ку­ша­ја да усво­ји стро­же ме­ре за­шти­те за­ко­на и ре­да, пи­та­ју­ћи: „Ка­ко се мо­же бра­ни­ти без­бед­ност Ита­ли­ја­на ако сва­ку ини­ци­ја­ти­ву ко­ја је на­ме­ње­на то­ме си­сте­мат­ски по­ни­шта­ва не­ки су­ди­ја?”
Али упра­во ова­ква ар­гу­мен­та­ци­ја за ње­не по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке пред­ста­вља знак да се ов­де ви­ше ра­ди о по­ку­ша­ју да се ус­по­ста­ви по­ли­тич­ка до­ми­на­ци­ја не­го те­жња да се пра­во­су­ђе учи­ни ефи­ка­сни­јим и бо­љим. Тр­ве­ња из­ме­ђу суд­ске и по­ли­тич­ке кла­се у Ита­ли­ји ву­ку ко­рен још из ве­ли­ке ис­тра­ге „Ма­ни пу­ли­те” (Чи­сте ру­ке) о си­стем­ској ко­руп­ци­ји по­чет­ком де­ве­де­се­тих ко­ја је са сце­не збри­са­ла чи­та­ва ге­не­ра­ци­ју та­да­шњи по­ли­ти­ча­ра и бу­квал­но са­хра­ни­ли та­да моћ­не по­ли­тич­ке сна­ге Де­мо­хри­шћан­ску и Со­ци­ја­ли­стич­ку пар­ти­ју. На де­сни­ци ова чист­ка је оста­ви­ла трај­ни ожи­љак: сум­њу да је пра­во­су­ђе не­и­за­бра­ни по­ли­тич­ки ак­тер са нео­прав­да­ним мо­рал­ним ви­со­ким угле­дом.
Не­дав­не ан­ке­те по­ка­зу­ју да про­тив­ни­ци ре­фор­ме бла­го во­де, иако је јав­ност у су­шти­ни сла­бо упо­зна­та са де­та­љи­ма пра­во­суд­не ре­фор­ме. Ис­тра­жи­ва­ње аген­ци­је „Ју­Тренд” пред­ви­ђа тан­ку по­бе­ду про­тив­ни­ка ре­фор­ме (51 од­сто) ако из­ла­зност на ре­фе­рен­дум бу­де ни­ска. Уко­ли­ко из­ла­зност бу­де ве­ћа, вла­да би мо­гла да про­гу­ра ре­фор­му са 52,6 про­це­на­та. Ан­ке­та СВГ-а по­ка­зу­је да 38 од­сто би­ра­ча по­др­жа­ва ре­фор­му пра­во­су­ђа, 37 је про­тив и 25 про­це­на­та је нео­д­луч­но. 
Ло­рен­цо Пре­ља­ско из „Ју­Трен­да” ка­же да је пред­сто­је­ће гла­са­ње не­ви­ђе­ни иза­зов за Ме­ло­ни­је­ву. Мо­би­ли­за­ци­ја опо­зи­ци­је је че­сто лак­ши за­да­так не­го по­ку­шај вла­де да из­гра­ди по­др­шку за ова­ко сло­же­ну ре­фор­му. Гла­са­чи ле­вог цен­тра су исто­риј­ски би­ли по­у­зда­ни­ји у из­ла­ску на ре­фе­рен­ду­ме. Ка­ко об­ја­шња­ва овај ана­ли­ти­чар, Ме­ло­ни­је­ву би мо­гла да по­ку­ша да по­ли­ти­зу­је гла­са­ње, пре­тва­ра­ју­ћи га у пле­би­сцит о свом ли­дер­ству. Али та стра­те­ги­ја но­си соп­стве­не ри­зи­ке. Уме­сто то­га она се већ уна­пред дис­тан­ци­ра­ла од ис­хо­да од ре­фе­рен­ду­ма, на­гла­ша­ва­ју­ћи да не­ће под­не­ти остав­ку у слу­ча­ју по­ра­за.
„Ако сте пре­ми­јер и ста­ви­те ре­фор­му на ре­фе­рен­дум, то зна­чи не­из­бе­жно и гла­са­ње о ва­шој вла­ди. Ако Ме­ло­ни­је­ва из­гу­би ви­ше не би би­ла ви­ђе­на као ’не­по­бе­див’, ре­као је Пре­ља­ско за „По­ли­ти­ко”.